Повежи се
На врх

Дела Надежде Петровић – круна за сва времена

Пo повратку у Краљевину Србију из иностранства, где се школовала, Надежда Петровић је са собом донела и уметничке иновације којима је разбила конзервативни дух друштва и превазиђене тенденције времена у ком је живела. Њен ентузијазам и жеља да промени, помогне и модернизује тадашње друштво, схваћени су тек након њене смрти.

Родољубље и подршка краљу

Многе мисли, јавни наступи и изјаве Надежде Петровић, која је сасвим сигурно пратила идеје краља Петра Првог Карађорђевића, залагајући се за југословенство и ослобађање свих окупираних јужнословенских народа, остале су упамћене. Међу њима је и реченица, од нас удаљена чак један век, а и даље  блиска и актуелна:  „Од публике, која се посвећено политички ангажује и  бори, гуши сензационалним новостима, дави материјалистичким теретом, меничном литературом и кафанским димом, не може се очекивати да се одушевљава уметношћу сликарско-вајарском или музичким концертом; на местима где се не може ни пити нити продужавати беспрекидна и бесмислена полемика са политичким противником … Ако се  на уметност буде мало више гледало у свим слојевима као на апсолутну потребу за подизањем националног духа, образовање народа и оспособљавање његово за културнији и угоднији живот, онда ће наше речи наићи на одобравање … “

Занимљиво је да је почетком 20. века, као родољуб, али и велики уметник, покушавала да локално и национално споји са принципима модерне засноване на интернационалном и универзалном.

Сликарка великих идеала

У Збирци страних уметности Музеја града Новог Сада, у новембру 2007. године, отворена је изложба 36 одабраних дела дела велике српске сликарке са почетка прошлог века, Надежде Петровић. Нимало случајно, повод и дело велике уметнице чије слике плене пажњу посетилаца и свремене публике, нераскидиво су везани: изложба је организована поводом прославе Дана ослобођења Новог Сада и уласка војске Краљевине Србије  9. новембра 1918. године, а знаменита српска уметница није само сликала под утиском збивања на европској ликовној сцени, већ се трудила да свестраним радом допринесе напретку српског народа. Ове године очекује нас јубилеј поводом стогодишњице од овог значајног историјског догађаја и његовог обележавања. Бавила се пословима од значаја за ондашњу државу, али није била политичар, већ уметник који је све посматрао кроз призму уметности и у свему је видела уметност. Надежда Петровић се изузетним радовима и у свом времену издвојила у пољу сликарства, али је уједно, била и знамење политички тешког, мада полетног времена, сликарка великих идеала у сваком погледу.

Пут науке, уметности и хуманости

Рођена је у Чачку, 11. октобра 1873. године, а прве сликарске подуке добила је од свог ујака, професора Велике школе у ​​Београду, Светозара Зорића. Сликарство је касније учила код угледног сликара и иконописца Ђорђа Крстића, продуживши школовање у Сликарској и цртрачкој школи Кирила Кутлика, где је провела две године, 1896. и 1897, а потом одлази код чувеног Антона Ажбеа у Минхен (1898-1901), касније и код Јулиуса Екстера и Ангела Јанка. Надежда Петровић била је члан Друштва српских уметника Лада, Српског уметничког удружења и један од секретара Одбора за питања уметничких послова Србије и југословенства. Организовала је рад Југословенске уметничке колоније и приредила изложбу својих чланова у београдском Народном музеју.

Као један од оснивача и први секретар Кола српских сестара (1903), одлази и односи помоћ у Македонију и Стару Србију, тада под турском окупацијом, предводи протесте против анексије Босне и Херцеговине 1908, учествује у балканским ратовима. Међу првима је добила новоустановљену награду за ревносну службу, Орден за храброст и Црвени крст. Као добровољна болничарка у Првом светском рату оболела је од тифуса и умрла у Војној болници у Ваљеву, априла 1915. године. Иза Надежде Петровић остало је скоро три стотине уља, темпера, неколико акварела и стотинак скица, студија и крокија. Њена дела припадају токовима сецесије, симболизма, импресионизма, експресионизма и фовизма. Бавила се и ликовним критиком.

Дела велике сликарке која је сликала српске манастире са једнаким жаром и љубављу, баш као и Париз, обале Сене, Булоњску шуму, плаже Бретање, Венецију, Призрен, српска ратишта, данас се налазе у три београдска музеја – Народном, Музеју града и Музеју савремене уметности, у новосадској Спомен-збирци „Павле Бељански“ и у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“ у Чачку.

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја