Повежи се
На врх

Дејан Дамњановић: ПАР ОСНОВНИХ ПОДАТАКА О МИГРАНСТСКОЈ КРИЗИ

Пре свега потребно је подвући да је мигрантска криза пројекат неолибералних економских структура ЕУ како би се капиталистичка привредна машинерија одржала у задовољавајућој радној температури. Није реч ни о каквом „спонтаном процесу“ овог великог померања становништва, већ о пројектованој операцији. Овај мигрантски талас епских размера је наступио након разарања целог Блиског истока и северне Африке атлантистичким војним интервенцијама. Ови војни удари али и хибридне операције саображавања целог света према сопственој слици као што је било Арапско пролеће, унели су хаос у цео регион а раније стабилне државе су политички и економски потпуно уништене.

Но, подли Западни поклоник златног телета је и ову беду локалног становништва Блиског Истока и Северне Африке умео да искористи за своје потребе – за ревитализацију капиталистичке економије у кризи. Те је организовао (или допустио) талас миграција ка Европи у којој ће придошлице постати јефтинија и далеко репродуктивнија популација радника, потрошача и платиша пореза у односу на конзумеризмом, феминизмом и идеологијом рода уништено староседелачко становништво Европе које је престало да се множи. Оно што разне Макроне, Саркозије, Меркелове и остале политичке пионе неолибералне анонимне мултинационале ни мало не занима је дугорочна ситуација. Да ли ће вештачки увоз, махом муслиманске сунитске популације постати потенцијално експлозивни елемент који ће пре или касније допринети ескалацији сукоба у Европи. Не, те према сопственим народима аутоколонијалне медиокритетске умове пејзаж Европе не занима. Да ли ће шетајући градовима старе Европе они видети средњовековне цркве или уместо њих минарете, то није њихова брига. Њихов ум се креће искључиво унутар граница економизма и вулгарног праксиса. Дух и култура, на нивоу нечег дубљег од туристичких политички коректних површних погледа ка споменицима кроз фотоапарат, неолибералним елитама нису разумљиве категорије. Њихова смањена способност разумевања појава и мономанијакално среброљубље нужно воде ка културициду епских размера. Метафора за мултикултурално разарање је реклама United colors of Benneton. У којој вештачко и изнуђено мешање разних боја води ка мрачном тоталитаризму једне – сиве боје.

Једини релевантан параметар за неолибералне политичке испоставе које владају Европском Унијом је да је новопридошла мигрантска популација високо репродуктивна, високо мотивисана да ради и мање је захтевна у погледу надокнаде за свој рад. Те су стога политичке елите најразвијенијих економија ЕУ, бранећи неолиберални економски контекст, биле архитекте пројекта за ревитализацију привреде у кризи. Фасада и покриће за јавност овог мрачног пројекта чији је искључиви циљ увећање профита је мултикултурализам, отворено друштво, инклузивна политика и сличне идеолошке флоскуле. Овај наратив је постао идеолошко упориште пројекта увоза јефтине радне снаге.

Оно што неолибералне елите ЕУ свесно игноришу, чинећи на тај начин злочин према становништву својих држава и својим потомцима, је околност да ново становништво које након ове велике демографске замене треба да замени европске староседеоце, припада потпуно туђем културном и духовном идентитету. Емпиријски је више пута потврђено да европска староседелачка култура није у стању да апсорбује и измени карактер придошлица, већ да врло често долази до тензија и отворено конфликтних ситуација. Додатно отежавајућа околност је у томе што су придошлице најчешће сунитски муслимани који имају отворено агресиван и непријатељски став према хришћанству и европској традицији. Уобичајено је да у процесу насељавања у нову средину, док су изразита мањина, њихово понашање је мирно и лојално држави у коју су дошли. Међутим у тренутку када достигну око 20% становништва зоне коју насељавају, они постају отворено агресивни. Данас имамо зоне у Паризу, Лондону, Лутону у којима жена без хиџаба не сме да изађе на улицу а једини закон који признају досељеници је шеријатско право. Полиција и друге службе државе у којој су досељеници пристигли не улази у ове зоне које су постале скоро аутономне муслиманске целине унутар саме Европе. Истовремено, парадоксалан податак је да староседеоци из ЕУ чије су земље преплављене непријатељски расположеним мигрантима почињу да траже уточиште на истоку континента, у бившим државама Варшавског пакта. Па тако нпр. у Мађарској постоји неколико села (Будепишта и Цемо) које су откупили Холанђани који желе да живе у контексту који је код њих постојао пре мигрантске инвазије. Не ради се о политичком или идеолошком пројекту заснованом на расизму или национализму, већ о људима без посебног или бар без униформног политичког става који само желе да се заштите.

У Великој Британији, фирме за увоз и шпедицију из Азије у више лучких градова те земље држе досељеници управо из тих држава. Њихове фирме неретко, поред наркотика и шверцоване робе, увозе и оружје које у сарадњи са џамијама које су на фундаментално исламистичким и џихадистичким позицијама, деле особама које гравитирају око тих џамија. Реч је о придошлицама са Блиског истока који су најчешће салафистичке деноминације, неретко су били борци ИСИС-а, Ал Каиде или сличних групација, али и о домаћим муслиманима који су радикализовани, најчешће у затворима током идржавања казни. Илустрација наведеног је релативно познат пример заплене оружја у џамији у Финсбури парку у северном Лондону још почетком 2003. године. Од тада, према великом броју сведочанстава од којих су нека и од надлежних служби, та мрежа је још развијенија. На пример, током 2015, у Француској су затворене три џамије (у Лањи сир Марну, Женвилијеу и Лиону) након полицијске акције током које је пронађено 334 комада оружја од чега су 34 била аутоматске пушке. Још новији случај је заплена великог броја дугих и кратких цеви у просторијама које је користила салафистичка џамија у Северној Рајни Вестфалији у Немачкој, 2016. године. Све ово јасно указује на добро организовану и синхронизовану мрежу са верском подлогом у радикалном исламу. Маневар увоза јефтине радне снаге који се састоји од организоване миграције са Блиског истока и Африке је, обзиром на све чешће и све веће терористичке нападе радикалних џихадиста у Европи, већ скупо коштао Европљане а по свему судећи цена ће бити још виша. Срећом, и поред јаке медијске и мрежноцентричне кампање са мултикултуралним и инклузивним предзнаком широм света и у самој Србији (поред овог медијског притиска у Србији, Влада Републике Србије је 2018. потписала по национални и државни интерес погубан Маракешки споразум који брани слободну имиграцију), европско становништво је све свесније опасности не само од наставка терористичких напада, већ и потенцијалне озбиљније ескалације оружаних сукоба у Европи.

Дејан Дамњановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Новости