Повежи се
На врх

Дејан Дамњановић: О ПОЈМУ ТРАДИЦИЈЕ У СРПСКОМ КОНТЕКСТУ

„Једина два аутохтона српска упоришта идентитета која нису увезена су светосавље и монархија.“

Уколико бисмо морали да дамо поједностављену дефиницију појма традиција, он би се односио на друштвени контекст који је заснован на неком трансценденталном принципу, на одређеном вишем начелу. Основни принцип на коме се овакво друштво заснива је саборност. Органско друштво као суштинска супротност модерним на парикуларизму заснованим поретцима. У овом тумачењу појма традиција које је у великој мери блиско тумaчењу овог појма од стране А. Дугина и Ј. Еволе, она представља суштински контрапункт либерализму, преовлађујућем друштвеном моделу након 1789. Либерализам представља апотеозу иманенције и заснованост друштва на економији и парадигмама које произилазе из ње. Он појединца као и целокупно друштво своди на најприземније биолошке импулсе и на технику задовољавања ових импулса. Централно место у либерализму је фиксација на материјално а све изван њега је сувишно или непожељно. Основни облик традицијског поретка је индоевропски троделни модел друштва заснован на синергији три сталежа – свештеничког, ратничког и произвођачког. Ова три сталежа који су својствени свим традиционалним друштвима ће након 1789 и буржоаских револуција које ће наступити у потоњим годинама, заменити економске класе. Сталеж који је заснован на каквоћи, ће бити замењен његовом контраиницијацијом – класом која је заснована на иметку. Бити је замењено са имати. Квалитет је замењен квантитетом. Најгори, под условом да поседују, у либерализму могу заменити оне најбоље. Такође основни друштвени принцип традицијских друштава – поклапање интереса или саборност сталежа ће након 1789. бити замењен сукобом интереса различитих класа. Од 1789, сведоци смо све веће дисторзије и конфликтности друштва, како по његовој вертикали, тако и по хоризонтали. Троделна структура која је друштвима обезбеђивала стабилност и развој током последњих неколико миленијума, је замењена њеном инверзијом у којој је најгори део најнижег сталежа – онај трговачки, заузео место првог сталежа. Заједно са својим вредносним системом који је наметнуо целом друштву. У либерализму, парадигме пијаце или, још горе – лоповлука који се јавно представља као „вештина“ или „способност“, су постале друштвене парадигме. Савремени глобални облик либерализма коме сведочимо је заснован на парадигмама протестантске радне етике, која, сасвим супротно православном светоназору, вештину у трговини или подвали опажа као врлину и етичку оправданост. Онај који је вешт у подвали је у том искривљеном оглдалу опажен, као добар или способан.
Поставља се питање која би била основна упоришта традиције примењена на Србе и Србију? Оно што је несумњиво је да у коначној инстанци овог размишљања долазимо до два елемента. Два елемента који нису увозни артикал са Запада, који су аутохтони и на којима се наш историјски континуитет заснивао током већег дела историје српског народа и државе. Први је Светосавље, други је монархија.
Светосавље је основно упориште српског националног идентитета. Оно је заједно са монархизмом једино идејно упориште српског идентитета које није увезено већ је аутохтони производ српског бића. Ова два идејна упоришта чине основу и дефиницију српског значења појма традиција. У историјском смислу, наслеђе Светог Саве је снажно учврстило и обликовало континуитет средњовековне српске државе, опстанак српског народа током отоманске окупације, али и рефлексе и светоназоре нашег народа након Првог и Другог српског устанка све до нашег времена. Немањићка држава и аутокефалност српске цркве остварена битним делом радом и животом Св Саве су дефинисале данашњи форма ментис српског народа и зацртале обрисе његовог историјског континуитета. Уколико нам је намера да одредимо сам садржај светосавља, и то не његове политички ангажоване интерпретације дефинисане између два светска рата пре свега радом Николаја Велимировића и Ава Јустина Поповића, већ као учења самог Светог Саве, морамо се дотаћи темеља Савиног учења – исихазма (или паламизма). Свети Сава је био снажно изложен благородном утицају претеча за настанак исихазма током свог боравка на Светој Гори. Исихазам или исихизам (од речи исихиа – мир, тиховање, тишина…) је било теолошко учење и метод значајног византијског теолога из 14. века, Григорија Паламе. Исихазам или паламизам су битно одредили целокупно потоње Православље. Суштина Паламиног учења је појам молитвеног тиховања које нас припрема и отвара за епиклезу – спуштање Светог Духа у срце. Сам метод се састоји из дугог молитвеног тиховања током кога се као начин општења са Господом не користи рационални метод који је функција ума,а већ мистични заснован на медитативном усмеравању пажње на молитву. Палама каже да се „свет“ налази у сталној промени и немиру а да је људска исконска потреба налажење мира. Мирно море се не може наћи на његовој површини већ у његовим дубинама те се, следствено, и наш мир крије у нашој дубини или центру – у нашем срцу а не у тачкама додира са „светом“. Тиховање не значи нерад или пасивност, напротив – управо је такво ћутање гласније од говора или било које рационалне анализе. Реч је о тишини која прераста у дубински вапај бића. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже св. Јован Лествичник, спознао је дубину тајни. По Св. Исаку Сирину „исихиа“ је врхунац савршенства и „почетак очишћења“. Св. Исак Сирин каже да су речи орган овог света; молитвено тиховање и ћутање, које захтева радикално одрицање од света као жеље тела, похоте очију и гордости је орган у коме је тајна будућег вијека. Свети Сава је својим боравком на Светој Гори био изложен снажном утицају Паламиног учења. Кроз наслеђе Светог Саве, исихазам ће током столећа која ће доћи а деловањем Срске православне цркве бити уткан у најдубље слојеве српског бића. Склоност ка интуитивном, често стављање рационалног на друго место, несклоност ка калкулацији и одмеравању интереса, удубљеност у сопствене унутрашње процесе, пажљиво посматрање а не мишљење пред појавама, склоност поетском доживљавању стварности, презир према свету феномена и свему овоземаљском су особине које највероватније дугујемо Светом Сави али и његовој тачки ослонца – исихазму. Наведен скуп особина се односи како на појединачни, тако и на колективни план читавог народа и државе. Све док останемо верни овој карактерологији, ми ћемо бити слободни и верни сопственом идентитету.
Други стуб традиције примењен на српски контекст је монархија и њена функција – монархизам. Битно је нагласити да је аутентични монархизам залагање за успостављање монархије не само у њеној форми, већ пре свега у погледу суштине монархије као принципа. Не само де јуре, већ пре свега де факто. Суштина монархизма као идеје се пре свега манифестује у трансценденталној природи монарха. Господ својим деловањем поставља монарха омогућујући му да заузме предводничку и победничку улогу у одређеним кризним историјским околностима. Ово мистично постављање монарха у положај предводника и победника представља у својој суштини миропомазање које будућу власт чини легитимном.
Суштина монархизма као идеје се такође манифестује кроз његова основна полазишта. То су: хијерархија као облик друштвеног организовања, саборност, традиционализам и духовност као подлога устројства државе. Уколико легитимни монарх из неког разлога не постоји у одређеној држави, ако нека снага или појединац поведу друштво у смеру ова четири полазишта монархизма, он тиме де факто постаје монарх. Увек приоритет има легитимни монарх по праву наслеђивања, но уколико он не постоји, Господ може својим деловањем поставити фактичког монарха поставивши га у позицију вође у остварењу основних полазишта монархије на нивоу друштвене организације: хијерархије, саборности, традиционализма и духовности. Иако не нужно у формалном погледу, друштво засновано на ова четири полазишта у фактичком погледу јесте монархија, а њен вођа постаје монарх. Монархија, чији су организациони принципи саборност и хијерархија, и република, чији су организациони принципи демократија и начело броја уместо квалитета, налазе се у супротстављеном односу. Наиме, да би била аутентична и реална, монархија мора бити апсолутна, а не под неким условом, као нпр. у случају парламентарне монархије.
Уколико је држава заснована на принципима хијерархије, саборности, традиционализма и духовности, чак и у случају да не користи терминологију и форму монархије, она у својој суштини то јесте. А суштина монархизма као принципа јесте најважнија, а не празна форма монархије која је изгубила свој смисао кроз разне политичке компромисе. У погледу конкретних ефеката монархије, њено успостављање би омогућило поступну замену атомизираног друштва у коме су слојеви и групе у конфликтном односу, саборним друштвом у коме слојеви и групе живе и раде у међусобном сагласју. Један од најважнијих фактора за успостављање саборности је управо институција монарха. То је стога што се монарх налази изнад конфликта супротстављених страна, и исти однос има према свим странама. Слично родитељу у односу на своју децу. Од суштинеке важности је обнова монархије одоздо а не одозго искључиво променом устава. Прво је потребно друштво припремити обновом елемената традиције и монархије у њему а сама уставна промена и формална рестаурација монархије ће наступити као логична последица обнове ових елемената.
Дејан Дамњановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Записи