Повежи се
На врх

ЦИА раскринкала Тита

За време Брозовог тоталитарног режима све је било могуће и допустиво, уколико иза тога стоји комунистича партија, па су тако неповратно и преко ноћи нестајали појединци, читаве породице, политичке формације нистомишљеника, покретна и непокретна приватна и државна имовина. У том маниру отпутовало је у једном смеру и седамдесет фабрика из Србије у Словенију и Хрватску, махнувши опроштајно из виртуелних вагона ожалошћеној српској привреди и економији.

Националисти су били у праву

Једна од омиљених тврдњи српских националиста је да су Словенија и Хрватска ”економски процветале на рачун Србије у склопу пакленог плана Јосипа Броза“. Ова теза је извештајем ЦИА добила потврду. Америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) поставила је на интернет 12 милиона страница са којих је скинута ознака тајности. Међу њима је и извештај о трансферу фабрика из Србије после Другог светског рата. Да је Јосип Броз Тито наредио да се, убрзаним темпом, српска индустрија пребаци у западне делове СФРЈ после Резолуције Информбироа (донете 1948. у Букурешту) у страху од инвазије СССР-а, уопште више није под знаком питања. Шта га је навело на такав потез и шта је конкретно имао на уму – дилема је којом се баве Београд, Загреб и Љубљана већ 60 година, нудећи различите хипотезе.

ЦИА агентура у некадашњој Југославији није имала недоумице. Извештај о свему што је ревносно пратила, а што се тицало економије на нашим просторима, проследила је шефовима 13. децембра 1955. у виду листинга о трансферу индустрије у Словенију, примећујући да је око овог случаја ”планула“ два месеца пре тога, жестока полемика између српског и црногорског руководства Централног комитета комунистичке партије с једне стране и словеначког, односно хрватског руководства с друге.

Нестанак фабрика – Титово решење

Фабрика камиона, фото: Балкан уживо

У извештају ЦИА – РДП80 – 00810А008600430009 – 4 дословно стоји да је све решио Тито. Наводно је ”одложио припреме за трансфер српских фабрика у интересу јединства партије”, али је било очигледно да је тиме отворено подржао Словенце и Хрвате. Окосница раздора, уз ”трансфер фабрика из Србије у Словенију када стручњаци за електричну енергију буду на располагању”, био је и предлог за промену руте дотадашње Јадранске пруге, која је водила од Београда ка Бару, ка пожељнијем правцу: Београд – Сушак (данас део Ријеке).

Наводи се да је у Осијек отишла фабрика сапуна, у Загреб фабрика батерија, из Беочина је у Сплит отпутовало постројење за производњу цемента, такође, у Сплит је за потребе бродоградилишта пребачена дивовска метална преса из Kрагујевца (тада највећа на Балкану), читава једна електрична централа из Србобрана завршила је код Kрања, између осталог и ергела расних коња из Старе Маровице крај Бачке Паланке… Ондашњи познаваоци прилика тврде да је ”Фабрика аутомобила Марибор”, позната по „тамићима“, основана одлуком Министарства тешке индустрије – фабрика камиона из Индустрије мотора Раковица размонтирана  и с комплетном техничком документацијом премештена у Словенију.

Петар Стамболић, фото: Амазон

Продали се за ,,фотеље“

Српски економисти су деведесетих година прошлог века тврдили да би ”Србија данас била балкански Јапан, а Хрватска и Словенија њени Вијетнам и Лаос” да је српско и црногорско руководство на овакве намере смело да каже одлучно – НЕ. Али, Петар Стамболић и Блажо Јовановић, учесници расправе са српске и црногорске стране, нису се усудили Титу да кажу ни ”а”. Председник СФРЈ их је због послушности наградио бројним фотељама.

Стамболић је био и министар финансија Србије, потпредседник Владе Србије, председник Владе Србије, председник Скупштине Србије, министар пољопривреде владе ФНРЈ, председник Савезне народне скупштине, први човек Савезног извршног већа. Политичку каријеру је обогатио и као челник Председништва СФРЈ. Блажо Јовановић некада није могао ни да се сети које је све функције обављао у Црној Гори и на савезном нивоу. С друге стране, уз подршку Тита, како констатује ЦИА, профитирали су секретар ЦK СK Словеније Миха Маринко и његов колега из Хрватске, Владимир Бакарић, који је владао готово 40 година.

Извор: Њузвик

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја