Повежи се
На врх

Биљана Чубрило: Портрет краља модерне Србије

Међу Србима се већ дуго расправља да ли је боља монархија, тј. краљевина или република. Аргументи који се износе су углавном везани за историју српског народа и државе од ’20-их година 20. века наовамо. Мада, истина, није реткост да се „монархисти“ позивају чак и на Немањиће, па и знане и незнане владаре пре њих.

Краљ Петар I Карађорђевић

Ипак, краљ и краљевина се углавном мере Обреновићима, Карађорђевићима, поступцима Александра Првог Карађорђевића, стварањем Југославије, уставима, ратовима, односима са иностранством, посебно Енглезима, Русима и Немцима, итд. Постојећа краљевска породица се неретко олајава, исмева и напада из познатих (углавном неоправданих) разлога, при чему као да се очекује да безусловно испуне некакве конкурсне услове, а нити једном речју им ти „критичари“ не нуде добродошлицу, саосећање, време да се оно што не ваља исправи. Ставови уставног права, теорије државе, социологије, антропологије, уопште наука којих се дотиче питање државног и друштвеног уређења, без идеологије и  давања предности било којој страни, готово су непознати. Тако смо дошли до тачке у 21. веку у којој се, уместо аргументованих научних расправа, чују кафанске (или ове са друштвених мрежа – налик на кафанске) свађе препуне непроверених информација, лажи, полуистина, предрасуда и политикантства, где се од државног вође очекује да буде Деда Мраз који ће испунити сваку жељу сваког Србина, односно свог грађанина понаособ. У целој тој папазјанији изгубили смо појам државника и појам потребе за континуитетом у стварању било чега што је добро и корисно, нарочито за народ.

Данас је скоро свако, од предшколца до старца упознат са појмовима парламента, председника, премијера, министра, државне управе, посланика, избора, закона, итд. И углавном сви имамо, макар у основним цртама, представу шта је шта, ко је ко и ко шта (треба да) ради. Међутим, на сам помен краља многе саговорнике као да сте уболи иглом у око и добићете, у највећем броју случајева, врло уско гледиште аргументовано само сопственим мишљењем које и даље одсликава поделу на четнике и партизане и немогућност сазревања и превазилажења морализма, критицизма и једноумља које се подједнако среће код присталица Обреновића, Карађорђевића и Тита и свих малих Тита после њега. Партијска (не)свест. Његово величанство мишљење које није ни скептичко, а камоли критичко, већ управо онакво какво нам више не треба – идеолошко. Оптерећено и оптерећујуће.

Но, доста је било критике, да видимо шта нам је чинити, а ствар је врло једноставна: упознајмо краља. Без имена и презимена и без пресуђења унапред… Ко би, заправо, био српски краљ у 21. веку?

Као што сви знамо, већ сто година човечанство се убрзано развија на свим пољима. Многа доносе страдања и ремете равнотежу у природи, али то сада није тема. Дакле, свет се мења. Мења се и Србија. Политички, економски, социјално, па и територијално. Зато је од суштинске важности да грађани имају правилну перцепцију о улози краља у политичком и јавном животу земље.

Краљ, најпре, није личност у светлу уобичајеног схватања тог појма. Он свакако припада одређеној династији, носи њено презиме и слави крсну славу, своје право на круну стиче рођењем, а реализује крунисањем и миропомазањем, има право на приватни живот, на слободан избор супружника и занимања које ће стећи школовањем, као и на све оно што једног човека чини личношћу. Ипак, за право и државу он је установа регулисана Уставом и законом. У том смислу, краљ се у надлежностима не би разликовао од председника републике по важећем Уставу и прописима Републике Србије.

Краљ влада, али не управља, како су то давно формулисали противници владарског апсолутизма. Он је политички неутралан, а ако бисмо за узор узели (неке) британске прописе, имао би право да буде консултован, да саветује и упозори министре и да негује посебан однос са председником Владе. Политичка неутралност би значила да не води политичке дебате у јавности, на пример у смислу стављања на било чију страну током предизборне кампање. Краљ не гласа и не може да буде биран у било каква тела, а у случају политичких сукоба дужан је да се заузме за смирење и договор.

Наравно, када се сагледа до сада описана улога краља, намеће се питање: зашто бисмо председника републике мењали једном тако дискретном, неутралном и суптилном појавом, макар и крунисаном?

Краљ изражава народно јединство. Не само „државно“, како то стоји у надлежностима председника Републике. Народ је изнад државе и без народа нема ни државе. Штавише, српски краљ је гарант и симбол народног јединства. Неко ко није биран на основу кампања пуних лажних обећања, јефтиног политиканства и двојства морала. Краљ је отац свих својих поданика и први домаћин у држави. Он стоји наспрам бирократизма и стара се да обузда државничку кратковидост политичких партија. На први поглед, ово делује као супротност политичкој неутралности, али не заборавимо да је краљ заступник свих грађана, па и наше емиграције и целе земље и свакако би имао право на саопштење поводом горућих питања, као што је актуелно питање Шиптара на Косову и Метохији или питање референдума пре приступања било каквим преговорима о уласку у ЕУ, јер би требало да буде нормално да политичари прво питају грађане Србије да ли уопште желе у Унију, па тек онда да се понашају у складу са резултатима референдума. Укратко, Краљ штити Устав и вољу грађана. Из истог разлога може вратити Народној скупштини изгласани закон на поновно одлучивање ако сматра да закон није сагласан са Уставом или је у супротности са потврђеним међународним уговорима или општеприхваћеним правилима међународног права или ако при доношењу закона није поштована процедура која је прописана за доношење закона или да закон не уређује неку област на одговарајући начин. Подразумева се да би Краљ у одлучивању о овим питањима сарађивао са саветницима и стручњацима из релевантне области, а ако бисмо заиста хтели обуздавање самовоље Парламента између њих и Краља би се налазио Сенат или Горњи дом Народне скупштине, као својеврсни филтер и коректив утицаја народних посланика на правац развоја народа и државе, при чему би добробит народа и принцип да је држава сервис грађана, а не обрнуто, били на првом месту. Но, о установи Сената други пут. За надлежност Председника Републике да може, у складу са Уставом и законом, да распусти Народну скупштину на образложени предлог Владе и при том донесе одлуку којом расписује изборе за народне посланике нема препреке да буде и надлежност Краља. Исто важи за проглашавање закона, распуштање Народне скупштине, постављање и опозивање амбасадора, давање одликовања и постављање, унапређивање и разрешавање официра Војске. Одлуком би Краљ расписивао изборе за народне посланике, предлагао Народној скупштини кандидата за председника Владе, давао помиловања, именовао свог генералног секретара, шефа Кабинета Краља, саветнике и друге функционере у краљевском Генералном секретаријату, с тим што би у овим пословима ваљало одредити по потреби учешће стручњака из одређених области (професора права, економије, медицине, машинства, електро-технике, архитектуре, генерала Војске, адвоката, представника различитих струковних и других удружења без потцењивања било које професије, јер је потпуно природно да се, на пример, таксисти, пчелари или фризери питају при уређивању сопствене делатности).

Бели двор

Краљ, даље, представља Србију у земљи и иностранству. Овим би се наша земља у свету показала на сасвим другачијем нивоу, поготово ако се имају у виду рођачке везе које постоје међу краљевским породицама у Европи и чињеница да су европске земље са највишим стандардом – краљевине.

О уобичајеним пословима Краља би се могло још дуго говорити. Као што је уобичајена пракса у краљевским породицама у свету, Краљ би присуствовао културним и спортским дешавањима, бринуо о деци без родитељског старања, о народним кухињама, стипендирао најбоље ученике и студенте, помагао развој науке, културе и уметности, а у данашње време би се списку могла додати и брига о еколошким проблемима.

Неизбежно је свакако, да се (опет) појаве питања везана за имовину краљевске породице, њихове приходе, имања, приватне профитабилне послове и слично, али то је од другоразредног значаја. Потпуно је неумесно говорити о струји и уопште комуналним услугама које троши Двор, јер се мора разумети да је Двор, као и Краљ – оличење државе и народа пред свим грађанима и целим светом и ту све мора функционисати беспрекорно о трошку државе у чијем је интересу да буде представљена у најбољем могућем светлу, јер шта има понудити свету неко ко не уме да води рачуна о своме?

Ипак, ако бисмо морали издвојити одређени квалитет и предност Краља у односу на све што деценијама представља председник републике, то је свакако обезбеђивање континуитета владара који у себи спајају историју и данашњицу и повратак појму државника, наспрам политичара Али и нешто дубоко интимније и духовно: постојање на челу државе некога ко је рођен за свој народ, за бригу о његовој будућности и за љубав према свакоме, без потребе да то потврђује на изборима. Истина, историја јесте показала много супротних примера, али српска није. Српски краљ је био вољен. Ожаљен у несрећним временима. Понекад и несхваћен, али никада одбачен. На крају је отет, отргнут од Срба, а онда оклеветан и гоњен. Српски народ дугује себи да сазри, а својој круни да је, сем на заставу, врати и на своје чело. Само кроз Краља у политику и институције може продрети нешто што је демократија изгубила још у Атини – милост, љубав и истина, а Србија изгубила претходних деценија – слога и саборност.

ауторски текст – Биљана Чубрило, дипл. правник

  1. jovanS.

    18.01.2019. at 13:33

    Rodjen sam 1972 g. Odrastao sam slusajuci price mojih dedova o kralju. To se pricalo u krugu nase porodice. Mogu reci za sebe da sam monarhista od kada znam za sebe. Plasim se da ce se ideja o pononovnom uspostavljanju monarhije izjaloviti zato sto su neki njeni nosioci poput POKS-a,tj ljudi u tim „strankama“ ne kopetentni i los pristup imaju
    Nayivaju opoziciju „zutima“, koriste retoriku SNS..nemojte prljati plemenitu ideju o uspostavljanju monarhije..Sns..je vesto upletena ..cuvajte

  2. Svetlana Balaban

    20.01.2019. at 17:45

    Bravo za odlichan tekst, meni, kao monarhisti su sada jasnije neke finese.
    Bojim se da smo daleko od ozbiljne domacinske drzave, neuki i neupuceni, zrtve sopstvene ogranichenosti bili su *lak plen komunistichkoj propagandi tako da od njih i ne ochekujemda prochitaju ovaj tekst a kamoli razumeju.
    Sa velikim ushicenjem pratim deshavanja u porodici dinastije Karadjordjevic i delim svaku radost sa njima.
    Zivi i zdravi da su nam i da se shto pre vrate na mesto koje im pripada.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Записи