Повежи се
На врх

Бета Вукановић: Краљ је био већи господин од Броза

Ово је прича о судбини Бете Вукановић, жене која је у Београд донела манире европског сликарства, кроз престоницу прва возила бицикл, носила панталоне и мешала малтер.

После завршене Сликарске академије у Минхену и уметничког венчања у атељеу Антона Ажбеа, брачни пар Вукановић стиже у Београд. Бета је једном приликом изјавила: Упознала сам два велика господина, краља Милана и маршала Тита. Чиме је допунила ову контроверзу, сазнајемо у наставку њених импресија.

Љубав чини чуда

Кад жена искрено заволи, барем је тако било у ХIХ веку, по неписаном правилу заљуби се и у град свог изабраника. Тим путем Немица, Бабет Бахмајер, после Париза и Минхена, обрела се у Београду у пратњи свог супруга. Срећна, безбрижна и неоптерећена било каквим проблемима. О београдским сокацима Швабица с лептирићима у стомаку пише надахнутије него о париским авенијама: „Тадашњи мали патријархални Београд – са кривом турском калдрмом, без електричног осветљења, са коњским трамвајем, уским кривудавим сокацима обраслим травом – имао је у себи нешто симпатично, оригинално и привлачно.“ Егзотика српског поднебља, пробудила је у овој уметници велико интересовање, инспирацију и одушевљење. Бабет, уметнички Бета, удала се за свог колегу са студија, Ристу Вукановића, кога је ословљавала с неким посебним уживањем „мој Херцеговац“. Рођен је у селу Бусовина крај Требиња.

После завршене Сликарске академије у Минхену и уметничког венчања у атељеу Антона Ажбеа, брачни пар уметника стиже у Београд. Бета тада има двадесет шест година, а Риста годину мање. Из великог света дошли су у градић који није имао ниједну галерију, у ком су сликари били они који малају зидове (молер, од малер, немачки – сликар). Тек венчани пар сликара дошао је у, до јуче, турску Европу у којој није било ни музеја, а камоли галерија и отварања шампањца на изложбама, уметничких салона, ничег од гламурозног артизма, али њима то није сметало да пронађу своје место под звездама. Напротив, строго пословно гледајући, они су препознали шансу да буду први, као продавац ципела у Африци који примети да сви људи око њега иду боси.

Штиклама преко калдрме

Бета Вукановић „Летњи дан“, фото: Амика

У тим околностима одсуства дешавања, сликари с минхенском дипломом дефиловали су у Србији. Изашли су из воза са по једним кофером личних ствари и неколико пуних блокова слика. Радове су изложили већ после два месеца у холу Народне скупштине, која се налазила на углу Министарске (Краљице Наталије) и Милоша Великог. Сликари су платна за изложбу допремили таљигама. Бета је кривила штикле на клизавој калдрми, придржавајући велике формате да не би испали из запрежних кола. Лептирићи су је држали још увек на милиметар изнад калдрме.

Двадесетог септембра 1898. изложбу је отворио директор Народног музеја Михаило Валтровић. Када је уприличена презентација њихових радова на двору, краљ Милан је бацио око на платно „Дахије“ Ристе Вукановића, након чега је исплатио 200 наполеона за слику – довољно да Вукановићи купе плац на углу Капетан Мишине и Јованове улице.

Бету Вукановић су у њеним позним годинама питали о јавним личностима које је сретала. Издвојила је двојицу: „Упознала сам два велика господина: краља Милана и маршала Тита. Али ипак, краљ је био већи господин, он маршалу сигурно не би узео улицу.“

Свестраност уметника

Ипак је Бета добро проценила ситуацију да се ципеле могу продати и у земљи у којој сви иду боси. Срећна звезда је младим сликарима била наклоњена од доласка у Краљевину. Од краља су добили новац за плац, а из Немачке је Бети изненада стигло наследство, таман довољно да се сазида кућа. Талас благодати  узбурала је и вест о смрти Кирила Кутика. Куртик је држао сликарску школу коју је субвенционасала држава. Лиценцу су добили Вукановићи, са допуном да, осим подучавања у „малању“, могу обучавати занатлије у уметничком украшавању кућа и јавних зграда. Школа је наставила са радом у њиховој породичној кући, која је за ту намену пројектована. Када је усељена, 1902. године, била је то прва уметничка кућа у Србији.  Архитекту Милана Капетановића упознали су на Светској изложби у Паризу. Српски павиљон је био његов пројекат. Капетановић је студирао у Минхену, па је тема за разговор било на претек. Интересатнан екстеријер издвојио је дом уметника у односу на околину. Кућа се налазила на падини, сва у каскадама. Равне кровне терасе Вукановићевих гледају на Дунав, као и прозори атељеа и спаваћих соба. Вукановићи су имали хармоничан брак и заснован на много више од пламена страсти, заједнички систем вредности темељио је њихов добитни спој.

,,Молитва“ најавила стварање Југославије?!

Риста Вукановић „Молитва“, триптих, фото: Време

Риста Вукановић је био Србин космополитских схватања. Увид у његов поглед на свет даје нам његов триптих „Молитва“ на ком је радио пет година. На којој год изложби се појавила, ова замашна слика је изазивала бурне коментаре. Ангажована је, аутентична, провоцирајућа. У мистичној магли цркве, синагоге, џамије – хришћанин, Јеврејин и муслиман су приказани у тренутку молитве. Из тога произлази да није случајно Риста Вукановић изабрао Милана Капетановића да му пројектује кућу, с обзиром на то да је Капетановић пројектовао и дорћолску синагогу Бет Исраел.

Критичари су приметили да је наслов триптиха у једнини, чиме сугерише да све три религије имају једног Бога. А да је названа „Молитве“? Онда не би најављивала стварање Југославије…Трптих је откупила краљевска Влада Хрватске за Штросмајерову галерију. (Илирска, југословенска линија у хрватској политици.) Ристи Вукановићу је плаћено 3.500 динара. Колика је то куповна вредност? Ако би се дословно превело у данашњу рентијерску вредност – од те бројке се добија вртоглавица.

Срећа у Србији је кратког века

Од 1902. до 1914. дом Вукановићевих је био место уметничке радости, слободе и варошког комфора. Али Вукановићи нису знали да су у Србији срећне године само оне које се украду. Платиће скупо цену тог сазнања. Године 1915. немачка граната погађа њихову кућу, на сву срећу у њиховом одсуству. Повлаче се са српском војском према Грчкој. Бета није хтела да дочека своје Немце. Риста добија тифус и лечи се у Паризу. У санаторијуму слика Бетин портрет, као опроштајни дар. Она је све време поред њега. У том портрету је сажет цео њихов живот, у којем се никада није знало шта их га чека иза ћошка. Сматра се једним од најбољих женских портрета у српском сликарству. Ристо Вукановић је сахрањен на војничком гробљу у Тијеу, међу 750 умрлих српских рањеника..

Бета Вукановић „Крсна слава“, фото: Видовдан

Бета Вукановић срушену кућу у Капетан Мишиној није хтела да обнавља. Чак је одбијала да пролази тим делом града јер није могла да поднесе терет болних успомена. Кућу је продала Милутину Станојевићу, генералном конзулу јапанског конзулата, након чега је грађевина претворена у стамбену зграду. Становала је у Дому ученица, где је радила као наставник цртања. Живела је стотину година и неколико месеци. До последњег дана је сликала у свом атељеу у Коларцу или у Студентском парку. Критичари је сматрају зачетником уметничке културе у Србији.

Дружење са краљем Петром

Чести гости у дому Бете и Ристе Вукановића су били познати савременици, филозоф Брана Петронијевић и уредник Српског књижевног гласника, Богдан Поповић. Бета се бавила и цртањем карикатура. Урадила је и отисак за розе-љубичасту новчаницу од 50 динара, коју је од ње наручио њен пријатељ краљ Петар Карађорђевић, ако се чести сусрети и блискост коју је имала с краљем, смеју окарактерисати пријатељством.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја