Повежи се
На врх

БЕЛА ГАРДА

Бела Гарда несумњиво представља један од најзначајнијих историјских феномена са традиционалистичким, патриотским и монархистичким предзнаком. За нас је овај феномен посебно занимљив узимајући у обзир његову темељну православну подлогу.

Бела Гарда или Белогардејци представља царистички и легалистички корпус у грађанском рату у Русији одмах након Октобарске револуције 1917. године. Бела Гарда је била антикомунистички фронт који је настојао да поново успостави царство у Русији. Радило се о хетерогеном фронту у оквиру кога су постојале различите нијансе у погледу ставова у вези са будућношћу Русије након антиципиране победе над комунистима. Но сви они су били већински монархистичке идеолошке оријентације и нису се слагали са бољшевичким реформама руске државе. На територијама које су контролисали Белогардејци, основане су привремене војне диктатуре, у којима су важили закони Руског Царства. Бели покрет је сматрао да по њиховој победи и успостављању мира, Русија треба да настави са поштовањем свих међународних споразума који су донети пре, и за време Првог светског рата. Један од вођа Белог Покрета, Антон Дењикин је сматрао да војска не треба да одлучује од државним питањима, већ да руски народ треба сам да створи владу.

Вође војне организације Белих су чинили официри војске Руске Империје, од којих су многи били племићког порекла. Мећутим, током рата долази до великих прилива нових младих официра, углавном из редова сељачког становништва, тако да су неке водеће личности Белог покрета биле пореклом са села. Сељаци су такође чинили и огромну већину међу Белом армијом. Језгро Беле армије су чинили: Добровољачка армија, Донски козаци и Кубански козаци.

Вође беле армије су у хронолошком низу били: генерал Лавр Корнилов, генерал Михаил Алексејев, адмирал Александар Колчак,  генерал- пуковник Антон Дењикин, генерал Фјодор Келер, генерал Петар Краснов, генерал Евгениј Милер, генерал Николај Јуденич, генерал Василиј Болдирев, генерал-пуковник Михаил Дитрихс, генерал-потпуковник, Иван Романовски, генерал-потпуковник, Сергеј Марков

.Рат између Белогардејаца и Црвене армије је трајао од 1917. до 1921. године, док су борбе на Руском далеком истоку трајале све до 1923. године. Савезници Русије из Великог рата су спорадично ступали у помоћ и организовали заједничке операције са Белом армијом. Постојало је неколико најважнијих фронтова током грађанског рата у Русији. То су били: јужни, источни и северни или северозападни фронт.

Јужни фронт је отворио генерал Михаил Васиљевич Алексејев, и био је под командом генерала Лавра Корнилова. После Корнилове погибије, фронтом управља генерал Антон Дењикин, и Белогардејским снагама које су се бориле на Јужном фронту, даје назив „Оружане снаге Јужне Русије“. Оружане снаге Јужне Русије су великом већином биле састављене од козака. Јужни фронт је представљао највећу опасност по комунистичу владу, међутим после неуспешног напада на Москву 1919. године, Оружане снаге Јужне Русије су се повукле. Наредне године преостали Белогардејци су евакуисани  на Крим, где су се спојили са војском барона Петра Врангела.

Источни фронт је основан у пролеће 1918. године, од стране руских официра и националиста  са територије Сибируа. Тада је у Сибиру од стране Белогардејаца основана Привремена руска влада, на челу са адмиралом Александром Колчаком. Упркос многим успесима током 1919. године, они су потиснути на Руски далеки исток, где су наставили да се боре до октобра 1922. У исто време козачки атаман Петар Краснов, мобилизацијом Кубанских козака, ствара војску од око 35 000 људи и на Северном Кавказу оснива Кавкаску добровољачу армију.

Белогардејцима на Северном и Северозападном фронту су командовали: генерал Николај Јуденич, кнез Антолиј Павлович Ливен и козак и племић Павел Авалов. Карактеристично за овај фронт је то што се под Ливеновом и Аваловом командом борило и доста балтичких Немаца, као и интервенција Антанте у корист Белогардејаца. Највећа војна операција на Северозападу Русије је била напад на Санкт Петербург, где су Белогардејци стигли до предграђа Санкт Петербурга.

Пораз Белих на крају грађанског рата су обележили многи трагични догађаји до којих је дошло услед бескрупулозног дивљаштва Црвене армије и комунистичких власти. Пример овога је био Велики сибирски ледени поход. . После пораза Белогардејаца од стране Црвене армије, у зиму 1920, око 350.000 Белогардејаца заједно са својим породицама, повлачило се преко залеђеног Бајкалског језера у Читу. Међутим током повлачења огроман број људи, пре свега цивила, умро је од глади и смрзавања, тако да је од 350.000 до циља стигло само 20.000 људи. У пролеће током отапања леда на Бајкалском језеру, лешеви су потонули у језеро.

Након грађанског рата, многе белогардејске организације, како војне, тако и цивилне настављају са деловањем или настају у емиграцији. Центри у којима је било концентрисано највише припадника Беле емиграције су били, на првом месту Београд, а потом и Шангај, Цариград, Париз и Берлин. Краљевина, а пре свега Србија, доживљавају својеврстан процват на свим нивоима  након доласка Беле емиграције у њихову нову отаџбину. У Београду је 1924.  настала и најпознатија белогардејска организација у емиграцији – Руски Опште Војни Савез (РОВС –  Русский Общевоинский Союз) а њен оснивач је био чувени Барон Петар Николајевич Врангел. Идеолошку подлогу РОВС-а је у највећој мери обликовао Иван Александрович Иљин, али су били присутни и други утицаји, на пример Евроазијске школе и неовизантизма Константина Леонтјева. Барон Петар Врангел, оснивач РОВС-а је по сопственој жељи и сахрањен у Београду. Његови посмртни остаци, својеврстан духовни симбол органске везе Русије и Србије, се налазе у руској цркви Свете тројице  у центру Београда на Ташмајдану. Барон Врангел у Београду чува своју последњу стражу окренут лицем ка вечности…

Пише: Дејан Дамњановић шеф кабинета ЊКВ Принца Владимира Карађорђевића

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја