Повежи се
На врх

Аугустине цезарске моћи

Европа XVIII века памти многе великане, војсковође, сликаре, научнике, владаре. Међутим, два имена се увек истичу – Катарина и Марија.

Два најмоћнија царства су, готово истовремено, на свом челу имала жене, што је до тада незабележено. Оставиле су неизброисив траг у историји Европе и до данас се осети њихов утицај. Реч је о краљици/царској удовици Марији Терезији и царици Катарини Великој.

МИЛОСРДНА ДАМА – ПРАВИЧАН ВЛАДАР

Једина жена Хабзбург на престолу била је Марија Терезија. Њен отац, цар Карло VI, донео је закон, Прагматична санкција, којим би и женски наследници могли да наслеђују трон краља Чешке и Угарске, али не и Светог римског царства. Тиме је Марија, као најстарија, добила могућност да влада. Рођена је 1717. године у Бечу. Крупна, снажна, плавих очију, крупних усана и светле косе. Јако је подсећала на мајку Елизабету. Била је врстан  стрелац, а волела је и да пева. Латински је говорила течно, али поред тога је имала оскудно образовање. Мањкало јој је престижа и формалног говора који су поседовали њени претходници. Разлог томе је да се цар Карло, све до своје смрти, надао да ће добити мушког наследника. Марија никада није припремана за владарку. Као и сваки Хабзбуршки владар, имала је своју паролу која је била: Justicia i clementinum (правда и милосрђе).

Сам почетак владавине за Марију је био проблематичан. Након смрти цара Карла 1740. године, избија Рат за аустријско наслеђе. Коалиција окуплљена око Француске, немачких и италијанских кнежевина противила се Маријином доласку на престо. Рат је завршен 1748. године, формалним поразом Хабзбуршког царства.  Део територија царство изгубила, али је ипак

Марија остала на челу земље. Марија се удала за Франца Штефана I од Тоскане 1736. године , који је проглашен за цара 1740. године. Од овог тренутка, династија на трону Светог римског царства се зове Хабзбург-Лоренска династија, зато што је цар Франц Штефан I припадао Лоренској династији. Љубав према супругу никад није крила. Дворјани су је описивали као неку врсту опчињености. Били су нераздвојни, никада није одлазила без њега на пут и све битне одлуке су заједно доносили. Имали су 16-оро деце, од чега је детињство преживело 13. Као што је, током XV века, угарски краљ Матија Корвин рекао: „Сви нек ратују, а ти Аустријо жени и удај“, тако је било и за Маријину децу. Успела је да уда ћерке у највеће владарске куће и синовима да нађе жене из навећих владарских кућа. Најпознатија деца  су били Марија Антоанета, краљица Француске, и два сина који су постали цареви, Јозеф и Леополд. Нажалост, Штефан је преминуо изненада 1765. године. Марија смрт супруга никада није прежалила. Црнину је носила до краја живота.   Од овог тренутка употребљава титулу царске удовице.

Титуле које је имала биле су краљ Чешке и Угарске, царска удовица и још 73 мање кнежевске или обласне титуле. Спроводила је ауторитативну политику и није фаворизовала никога. Слободу вероисповести допуштала је Србима. Православним Србима је, као и њен отац, дала права на школе и исповедање вере.  Како су Хабзбурзи били заштитници католичанства,  протестанизам није сматран као легитимна религија. Противници су је оптуживали да спроводи германизацију. Спровела је реформу образовања, сва деца од 6 до 14 година су обавезна да иду у школу. Реформисала је грађанско право и забранила убијање вештица. Смртна казна је, такође, укинута.

Царска удовица имала је и грађевинског утицаја на царство. Омиљени град јој је била данашња Братислава. Недалеко од Беча, волела је да одлази тамо као „бег од стварности“. Град је обновила и започела изградњу замка. Такође је заслужна за велики део изградње Петроварадинске тврђаве, у којој је боравила неколико дана током посете царству. Однос са сином Јозефом је постајао све гори. Однос са  Јозефом описивала је као катастрофу, толико да се међусобно избегавају. Јозеф је постао цар по смрти оца Франца. Последње дане проводила је у депресији, говоривши да је „као животиња, без правог живота и разума“. Велики сукоби са сином били су и око поделе Пољске. Он је описао Марију као жену која „што више плаче, то више добије“.

Како по сваког смртника, смрт дође и по „првог међу једнакима“. Тешко се разбoлела у новембру 1780. године. Одмах је затражила миропомазање, свесна да се неће опоравити. Дана 29. новембра 1780. године, око 21 час, царска удовица је умрла. Оставила је царство које тешко да би се одржало да га није реформисала.

Пруска војвоткиња на престолу германофилског царства

Друга  „гвоздена госпођа“ била је Катарина Велика. Рођена је 2. маја 1729. године   као Софија Аугуста Фредерика у Пруској, ћерка официра Кристијана и сиромашне племкиње Јохане. Крштена је у лутеранско-хришћанској вери. Никада од мајке није добила много пажње и била је потпуно препуштена дадиљама. Њен брат, као дете болешљив, добијао је сву љубав и пажњу мајке, што је у младој Софији изазвало велику мржњу према брату. Верује се да је управо у овом добу формирана њена личност, као строга, тврдоглава, чврста, али и правична Пруска владарка.

Софијина мајка тражила је својој ћерки младожењу из високог друштва. Као кандидат се појавио руски царевић, унук Петра Великог и син царице Ане, Петар. На престолу Русије је у том тренутку била његова тетка, Јелисавета. Млада Софија се са мајком преселила у Русију 1741. године,  како би се навикла на живот у другој земљи. Тај период живота јој тешко пада, Русија је још увек феудална земља, а она долази из једене милитаризоване, снажне и просвећене земље. Две године патње је било превише за младу Софију док се није навикла на земљу и језик. Морала је и веру да промени, прешла је у православље и добила име Катарина. Од овог тренутка, Софија Аугуста је прошлост, никада се више није потписивати старим именом. Јохана се „правила прускиња“ и командовала свима. Чак је осумњичена да је шпијун краља Пруске, Фридриха Великог. Због таквог понашања, царица Јелисавета је протерала из Русије. Венчање је обављено 1745. године, а Катаринини родитељи имали су забрану приступа.

Брак је био далеко од идиличног. Муж Петар био је ограничен, незрео за своје године. Имао је обичај да се игра са војском, да их подели у два табора и импровизује рат. Две реформе су изазвале побуну народа народа, то су биле реформа војске и модернизација цркве. Дивио се Пруском краљу Фридриху Вилхелму, оцу Фридриха Великог. Петар је желео је да потпише мир са Пруском и прекине рат који је био у пуном јеку. Урадио је то на штету Русије. Тада је и донео Декрет о реформи војске, да мењају униформе у исте као Пруска, што им се није свидело командантима Руске империјалне војске. Цркву је хтео да реформише по угледу на протестанте. Владавина цара трајала је 186 дана а донео је 220 закона. Имао је честе изливе беса и промене расположења. Катарина према њему није осећала ништа, чак ни емпатију. У завери браће Орлов, цар је свргнут и одведен у заточеништво, где је и убијен.

Катарина је постала царица. На почетку владавине имала је узурпацију на престо. Иван VI, бивши цар и син царице Ане, провео је већи део живота у затвору. У једном тренутку је желео да узме власт од Катарине, али је опет утамничен. Тамо је убијен 16. јула 1764. године. Царичина политика је била јасна, просветитељство. Као и Петру Великом, идеја је била модернизације царства. Враћен је црквени закон Петра Великог и формиран први парламент. Парламент је представљао први корак демократизације царства, али у пракси није баш тако било. Више пута га је распуштала, што је имало одраз апослутистичке власти. Могли бисмо њену владавину сврстати у просвећени апсолутизам. Привреду је унапредила улагањем у мануфактуру, што је означило почетак индустријализације. Реформисала је административне целине у земљи. Због честих сеоских устанака, царство је било дестабилизовано. Катарина је, ради лакше управе, поделила земљу на административне области у којима се налазили војни и милицијски гарнизон који су одржавао ред и мир. Закон је усвојен 1775. године.  Основно школовање је постало обавезно законом 1786. Године. Средње и основне школе биле су бесплатне. Ова реформа је довела до повећања писмености у царству.

Катарина је имала много љубавника, али била је лудо заљубљена у једног грофа, Георгија Потемкина. Спекулисало се о љубавној вези између њих двоје, чак и браку. Он је у њено име оснивао градове Севастопољ, Херсон, Дњепарпетровск. Делио је Катаринине идеје о просветитељству. Преминуо је од срчаног удара 1791. године, а Катарина је носила црнину до краја животау знак жалости. Други је био Алексеј Георгијевич Орлов. Георгијевич је уживао велике привилегије током царичине власти. Како је већ био племенитог рода, он је лакше могао да се пробије кроз војне рангове и дође до самог врха. Био је адмирал царске флоте, а касније и командант поморских снага. Диретко је умешан убиство Катарининог мужа, можда касније чак и сина. Катарина се доводи и у везу са краљем Пољске и Литваније, Станиславом II Августом. Он је њена „љубав“ био још пре брака са Петром, и први који је на њу оставио велики траг. Русија је имала директан утицај у Пољско-литванској краљевини, владар је по сопственом нахођењу  чак постављао владаре у земљи. Катарина, као апсолутистички владар, својевољно је постављала себи блиске људе, али исто тако их  и смењивала када јој више нису били од користи.

Однос са ближњима за царицу никада није био јача страна. Од ране младисти са родитељима није имала добре односе, а то се наставило и у браку. Како је већ објашњено, директно је умешана и у смрт супруга. Син Павле је такође био у немилости моћне Пруске даме. Павле је волео свог оца и о њему створио слику хероја из прича дворјана који су га одгајали. Како је одрастао далеко од очију мајке, слушао је приче о херојству оца и како је он владар, а не Катарина. Створио је анимозитет према мајци, али и она према њему. Павле је живео у скоро затворском систему за време владавине мајке, која га није подносила. Отворено је говорила да га мрзи и да је „нитков, баш као и његов отац, никада неће бити цар“. Једини ког је волела био је унук Александар. „ Подсећа ме на мене, има пруски дух, снажан је“ говорила је одушевљено за унука. Александар је такође њу волео и радо проводио време са њом. Хтела је да донесе декрет о власти како би Александар био цар после њене смрти, али није успела.

Царицу је смрт дочекала 1796. године. Од можданог удара је умрла 17. новембра. Како није оставила декрет о власти, наследио је син Павле. Заслепљен мржњом, он се током целе своје, краткортрајне, владавине трудио да уништи царичине тековине. Ипак, Катарина остаје један од највећих владара Руске историје, иако није рускиња.

Пропаст једне земље је просперитет друге

Катарина и Марија имале су додира у једном значајном историјском тренутку, у подели Пољске. Било је три поделе Пољске: прва 1772. године, друга 1792. године и коначна 1795. године. Повод за поделу био се сукоб Пољске и Русије око слободе вероисповести за православне и протестанте, што је Пољска одлучно одбијала. Рат је почео 1768. и трајао је све до 1772. године. Казна поражене Пољске била је подела земље. Прва подела Пољске била је договор између две царице и Пруске, познат као „Савез три црна орла“. Ратификација споразума била је у Бечу, фебруара 1772. године. Пољска је изгубила 30 одсто територије. Хабзбуршко царство је добило највећи део територије са градовима Краков и Лођ. Пруска је добила повећање територије са градом Гдањск, али и контролу 80 одсто трговине Пољске. Русија је добила Ригу и Смоленск. Марија Терезија неће поживети да види коначну подељу Пољске коју ће Катарина извршити. Оквири сарадње две царице у овом тренутку су достигли врхунац.

Обе владарке представљале су стуб јединства и снаге државе које су водиле. Неком по рођењу, неком по брачном праву, власт су држале суверено и сваком су могле бити пример. Суд историје је, како према коме, милосрдан или осудан. Најмеродавнији закључак који се може извући јесте да су оне, својим делима, оправдале епитете који су им дати: сталожене, јаке и снажне владарке.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја