Повежи се
На врх

203 ГОДИНЕ ОД УБИСТВА КАРАЂОРЂА: ЗЛОЧИН У РАДОВАЊСКОМ ЛУГУ СМАТРА СЕ ЈЕДНОМ ОД НАЈВЕЋИХ МРЉА У ИСТОРИЈИ СРБИЈЕ

На данашњи дан пре тачно 203 године, 25. јула 1817. године, убијен је вођа Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевић Ђорђе Петровић – Карађорђе.

Злочин над Карађорђем који се збио у Радовањском лугу код Велике Плане сматра се једном од највећих мрља у историји Србије.

Карађорђа је, по наредби кнеза Милоша усмртио слуга Вујице Вулићевића, кнеза Смедеревске нахије, Никола Новаковић. Карађорђеву главу Вујица је послао кнезу Милошу. За овај злочин Вујица се одмах покајао, па је и саградио манастир брвнару Покајницу недалеко од Радовањског луга.

Глава славног вожда послата је турском султану у Цариград.

Карађорђево обезглављено тело првобитно је сахрањено у Радовањском лугу, на ком је месту данас подигнута црква Захвалница.

Његова глава је дуго стајала истакнута на бедему града како би сви могли да је виде. Глава је, после тога, украдена, и не зна се шта се са њом десило. Његово тело је сахрањено у цркви на Опленцу.

Ђорђе Петровић је рођен највероватније 14. новембра (по старом календару 3. новембра) 1762. године у Вишевцу у Османском царству (данас Србија) на Ђурђиц, од оца Петра и мајке Марице. Година рођења се не може тачно утврдити, а помиње се период од 1749. до 1770. године.

Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Његов отац је због сиромаштва често мењао спахије и место боравка, с обзиром да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Ђорђе стасавао и служио код имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала.

Око 1785. године Карађорђе се жени Јеленом Јовановић. Тих година заједно са женом и целом породицом Карађорђе бежи у Аустрију због убиства Турчина. У том бегу одиграва се један од најспорнијих догађаја у животу славног вожда- оцеубиство.

О овом догађају се дуго полемисало међу историчарима. Једна од највероватнијих варијанти овог догађаја је да ја отац Карађорђев у једном тренутку одлучио да наговори све да се врате из избеглиштва и наставе живот који су и раније водили служећи Турке. Многи су овај предлог видели као претњу да ће се вратити или у ропство или у смрт. Будући да мајчина преклињања нису помогла да Карађорђев отац промени мишљење, Карађорђе је дигао руку на свог оца.

Вук Караџић овај догађај описује као убиство из љубави и беса. Њиме су спашени сви из збега, а сам отац Карађорђа поштеђен је срамоте и ропства. По повратку у Србију, 1796. године, Карађорђе се исповедио и замолио за опроштај, који је и добио од свештеника и народа.

Након чувеног догађаја Сече кнезова када су Турци поубијали многе српске кнезове и угледне људе, почиње да се спрема Први српски устанак.

На народном збору у Орашцу Карађорђе је изабран за вођу устанка и тако је стао на чело измученог српског народа у борби против Турака. Не може се тачно рећи када је одржан збор у Орашцу, али се узима најчешће помињани датум, а то је Сретење Господње, 15. фебруар 1804. године (2.фебруар по старом календару). Карађорђе је лично обилазио народ и договарао са осталим вођама ток борбе и припреме за устанак. Као строг и доследан, уживао је ауторитет у народу и међу другим вођама. Остало је записано да су га се плашили због преке нарави и због спремности да без компромиса дође до циља.

О томе да је захтевао беспоговорно поштовање правила говори и да је свог брата Маринка обесио испред куће јер су се сељани жалили да је силовао неколико девојака. Чак се каже да није сестрама дозволио 5 дана да скину тело Маринка и сахране га.

Био је изузетно вешт војни стратег, па је успевао да добије и оне мало вероватне битке. У борби је био неустрашив и није знао за страх. Никада се није поколебао, иако реално шансе за победу над турским царством нису постојале. Неке од стратегија које је примењивао су биле стратегије из немањићке Србије, које су остале сачуване у манастирима.

Оно што је обећао за издајнике, то је и испунио. Свако ко се мало колебао или није желео да се бори против Турака (а таквих је било, веровали или не) је био сурово погубљен. Према Србима издајницима је био нарочито немилосрдан.

Приче о његовим подвизима су се рашириле целом Европом, па су чак племићи на дворовима о њему причали са дивљењем.

Карађорђу се и сам Наполеон дивио и једном приликом је о њему рекао следеће:

“Лако је мени бити велики са нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима, да потресе темеље свемоћног османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ. То је ЦРНИ ЂОРЂЕ и њему припада слава највећег војсковође!”

И поред све вештине у вођењу војске, једна фатална грешка вожда Карађорђа довела је до пропасти устанка.

Након тога Карађорђе бежи у Русију, што му до данас многи замерају.

Док је боравио у Русији, запао је у велику депресију и силно је желео да се врати, али су га Руси разним варкама убеђивали да још увек није време за то. Милош се договорао са Русима да га држе што је могуће више, јер му није одговарало да Карађорђе буде у Србији.

Карађорђе, на крају, није могао да издржи, па кришом бежи и долази у Србију, код свог кума Вујице, желећи да поново окупи људе и настави устанак. Милош, лукави дипломата, је наредио да га убију, желећи да се додвори султану и докаже му како Срби поштују султанову власт.

Мало је познато и то да је Карађорђе крстио Милошевог сина првенца, и дао му име Петар, по свом оцу. Петар Обреновић је умро, док је, као дете од пет година, са мајком Љубицом боравио у збеговима по планинама, бежећи од Турака. Гроб дечака се налази у манастиру Никоље, код Чачка.

Извор: Опанак

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Новости