Повежи се
На врх

,,Био једном један краљ…“

,,Дубља значења крију се у бајкама што сам их чуо у детињству, него у истинама којима ме је научио живот“.
Шилер

Бајка је више од уметничког дела и жанровске одреднице, она је хоризонт књижевности на ком се спајају стварност и фикција у граници свемогућег. Машта, снови, веровања, фантазије, жеље, подсвест, страхови, стрепње читавих народа и миленијума вербално су отелотворене у  паралелном, чудесном свету бајки, у ком је сурова реалност одвајкада проналазила утеху и уточиште.

Бајке су огледало стварности

Наизглед иреалан свет, саздан је од је од универзалних животних истина и емпирије. Могло би се за њих рећи да су веран пандан људске свакодневице, али бајке су, ипак,изузетне и изузете од било каквог смисленог поређења управо због своје основне диференцијалне спецификације – срећног краја. Срећан завршетак и стереотип у ком добро неминовно побеђује зло, нажалост, везује се само за фиктивни, композициони свет бајке. У њему је стваралац уметничком слободом, правично уобличио колективну визију света и идеалног поретка. У већини примера словенских и српских народних бајки, сценарио среће, берићета и благостања за којим се трага у процесу иницијације главног јунака, везује се за појам краљевства као симбола моћи, мира, љубави, лепоте, виспрености и хармоније, а припадници краљевских породица су носиоци врлина, оличење храбрости, мудрости, пожртвованости, достојанства, јунаштва, физичке и духовне лепоте и узвишености. У вековном огњишту Срба, одувек је тињао пламен жеље да живе живот из народних бајки, у којима је суштина битисања крунисана идејом краљевства и победом ентитета добра, оличеног у краљевићима и владарима уз које је народ био срећан. Сећања на тај славни период националне историје, никада нису напустила неспокојну душународа жељног слободе и чуда које би га поштеделе невоља, страдања, зла и вратиле у доба безбрижности и спокоја, под окриље краљевине.

Шта се крије иза илузије?

Анализом сегмената књижевне врсте која се површно схвата и тумачи, а која носи езотеричну поуку, крије дубоку симболику и живи је медијум минулих времена, долазимо до закључка да је она много више од наивне дечје приче о нестварним бићима и авантурама. Ткиво бајке је дубоко проткано духом искона и колективном свешћу народа у ком су настале и преносиле се с колена на колено, креирајући уникатну фолклорну тековину културе и традиције једног народа. Уз народну лирику и митове, представљају архаични

књижевни облик. У мотивској структури словенских бајки уткане су древне представе људи и човекове визије идеалног света.Теоретичари књижевности(В. Проп, В.Гете, М.Ешер, Хијеронимус Бош и др.) су на основу импресивних проучавања композиционе структуре словенских бајки, забележили њихове сроднеструктуралне елементе и универзалне мотиве, који упориште засигурно имају у заједничкој прошлости индоевропских народа. Највећи број словенских бајки, почиње отмицом или бекством члана краљевске породице. Срећан крај се пролонгира низом препрека, ретардација и перипетија у приповедању,са циљем држања пажње читаоца или слушаоца у неизвесности. Слути се срећан крај који се најчешће одиграва у неком краљевству, повратком у краљевину или успехом и тријумфом члана краљевског рода над силама зла.

Лајтмотив – иницијација и сазревање ,,протагонисте“, његова борба са вишим сферама и савлађивање наизглед непремостивих препрека, заправо су оличење иницијације целокупног народа и шире, човечанства. На пиједестал бајке постављена је верна слика  савршеног и илузорногдруштвеног устројства у коме добро загарантовано побеђује зло, љубав мржњу, у ком праведно владају краљ и краљица, венчавају се принчеви и принцезе, а срећа јунака је стационирана у далеком краљевству за којим се трага као за изгубљеним рајем.Путујући са главним актерима, читалац открива метафизичку, лепшу, хуманију и моралнију димензију егзистенције којој вреди стремити у стварности.

Терапија за младе и старе

У модерној психоанализи бајка се користи у терапеутске сврхе као једна од најефективнијих метода. Читалац се сучељава са унутрашњим проблемима по принципу ,,функције огледала“, када се из садржаја текста рефлектује конфликтна ситуација са којом се индивидуа идентификује и поистовећује. Принцип ,,функције модела“ огледа се у изналажењу технике за решавање проблема по обрасцу преузетом из бајке. Психолог Гистав Јунг, бајку је дефинисао као ризницу архетипова, низ исконских слика које потичу од колективног несвесног, заједничког свим народима и епохама. Према тој дефиницији, наше народне умотворине препуне краљева, принчева и принцеза, амбијента дворова, замкова, краљевина, припадника вилинског царства, нису ништа друго него пројекција концепта колективне праслике света и стремљења ка његовим позитивним аспектима у пракси.

Зачетник структуралне фолклористике, Владимир Проп, наводи да све бајке имају јединствени извор, да су у њима сабрани церемонијални, обредни, обичајни, магијски, ритуални и митолошки елементи и да се оне морају посматрати из културноисторијског, социолошког и религијског контекста како би се боље разумела њихова естетска функција. ,,Оно што људи приповедају, некада су стварно радили или бар замишљали. Нпр. изолација краља или заточеништво његове деце потичу од обичаја стварне изолације краљевске породице од опасности спољњег света, јер је од спасења династије зависило благостање народа.“ (В. Проп)

Краљевски мотиви сачувани су у готово свим верзијама народних бајки – Чардак (дворац) ни на небу ни на земљи, Баш челик, Правда и Кривда, Змија младожења, Биберче, Ћела,Пепељуга, Златна јабука и девет пауница, Тица дјевојка, Стојша и Младен, Аждаја и царев син, Царев зет и крилата баба, Виловска кочија, Дванаест мрва,У лажи  су кратке ноге,Краљ и чобанин, Тамни вилајет, Седам влашића (цар Петар и цар Татарин), чак су у многима персонификовани краљевски атрибути на животињски свет (Немушти језик, Змија младожења)…

Тематика из бајки усмене књижевности, осавремењена и инкорпорирана у уметничку бајку,убрзо је отворила врата светске књижевности идостигла статус жанра светских размера у модерним остварењима (Х.К.Андерсен, браћа Грим, Ш.Перо, Л.Керол, Р.Киплинг). Временом је постала основа научнофантастичних романа за децу и одрасле (М.Енде, Џ.Роулинг, Р.Толкин, Т.Прачет, Т.Брукс…), доживела бројне сценске изведбе, мултимедијалне репродукције и екранизације (цртани филмови, Господар прстенова, Игра престола, Краљ Артур итд). Готово да ниједно успешно, креативно остварење данашњице инспирисано фикцијом, није реализовано без поглавља, кадра или дела сценарија прожетог краљевском визуром бољег света, па се поставља питање – зашто репродукујемо монархистичке претензије и ставове човечанства у уметности, уместо у стварности, одакле су првобитно и поникле?

Н.Е.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Новости